HEMSKI KRUG IV

Proleće je stiglo, sneg se otopio, ali majka nije mogla da se odluči da ode. Nije mogla da ostavi dečake. Starac nije ništa govorio i oni su svi nastavili da žive po starom. Meseci su prolazili, prošlo je leto i došla jesen, a ta jesen je donela promene za sve njih. Jednog jutra, uz veliku buku i viku, u kuću su upali ljudi u crnom i sve ih odveli, odvojene, u velikim automobilima. Vozili su se danima dok nisu stali. Žena je bila sama, nije mogla da vidi ni starca, ni dečake i nije znala šta se dešava. Vreme je prolazilo uz neprestana ispitivanja i proveravanja, različiti ljudi su se smenjivali, a ona je uporno, uvek iznova ponavljala priču svog života.

Onda su je jednog dana odveli u veliku sudnicu. Tada je prvi put nakon dužeg vremena videla dečake i starca. Bili su odvojeni. Starac je sedeo na optuženičkoj klupi, potpuno smiren. Dečaci su sedeli sa nekim ljudima, odvojeni jedni od drugih. Ličili su na te ljude i žena je s užasom shvatila da su im to roditelji i da pripadaju različitim vrstama koje su godinama ratovale. Sada je opet bilo primirje i ustoličen je Veliki sud koji je sprovodio pravdu na svim teritorijama. Taj sud je roditeljima vratio njihove sinove i odlučio da kazni čoveka koji ih je razdvojio.

  • Priznajete da ste oteli decu ovim ljudima?
  • Priznajem.
  • Priznajete da ste tu decu držali svih ovih godina kod sebe, a da im nikada niste rekli ko su i odakle su?
  • Priznajem.
  • Da li se smatrate krivim?
  • Ne.

U sudnici je nastao žamor. Starac je nepokolebljivo ćutao i gledao ispred sebe.

  • Ne? Zašto ne?
  • Njihovi roditelji su bili obuzeti ratovima i učili bi svoju decu mržnji. Ja sam ih učio ljubavi. S ponosom mogu da kažem da su ta deca naučila da vole jedan drugog iako nisu srodnici. Ja sam im bio jedini roditelj dok jedne noći nije došla jedna žena da im bude majka. Ova deca su naučila šta je bratska ljubav i biće dobri ljudi, neće ratovati kao njihovi pravi roditelji, osim ako ne uspeju da ih iskvare i unište svojom mržnjom.
  • Otkuda vam pravo da vi odlučujete o tome?!
  • U ovim ratovima izgubio sam sina i unuka. Ko više od mene ima pravo da se bori protiv mržnje?
  • Kako ste izgubili sina i unuka?
  • Ja sam bio moćan čovek na svojoj teritoriji. Moj sin se zaljubio u devojku druge vrste i ona je rodila dete. Moji neprijatelji su to saznali i ukrali su dete dok je majka bila u nesvesti. Moj sin je krenuo u potragu za detetom, našao ga je, ali su ubili i njega i dete. Hteo sam da se osvetim i odlučio sam da vratim istom merom. Ušunjao sam se u kuću i uzeo sina svog neprijatelja. Ispunjen mržnjom i besom želeo sam samo njegovu krv, njegovu smrt. Međutim, nisam smogao snage da sprovedem svoj plan u delo.
  • Zašto?
  • Kad me je dečak video, nije plakao, nego se nasmejao i počeo da se igra mojom bradom. Pomislio sam: to bi i moj unuk uradio. Uzeo sam ga u naručje i nisam ga ispuštao iz vida dok mi ga niste oduzeli. Od tog trenutka sam ga zavoleo kao da je moj i voleću ga dok sam živ.
  • Zašto ste ga odveli? Zašto ga niste jednostavno ostavili?
  • Poznavao sam njegove roditelje, znao sam da bi stvorili monstruma od njega. Nisam mogao da podnesem pomisao da bi to nevino dete moglo da postane zver. Zato sam ga odveo.
  • A druga dvojica, zašto ste njih oteli?
  • Hteo sam da dokažem da je moguće da se deca različitih vrsta odgoje u ljubavi i da ne postanu ubice, već plemeniti ljudi. Odabrao sam decu ljudi za koje sam znao da nisu sposobni za tako nešto.

Sudija je sedeo i ćutao. Zamislio se duboko i nije znao šta da radi. Zatim je naredio:

  • Neka dečaci stanu ispred mene.

Dečaci su ustali i odmah se instinktivno uhvatili za ruke.

  • Roditelji neka stanu iza svoje dece, starac ispred njih. Ko najjače povuče, njemu će pripasti deca.

Roditelji su uz negodovanje, podozrivo gledajući jedni druge, prišli blizu svoje dece, a starac je stao na drugu stranu.

Deca su gledala samo u starca, držeći se. Revs, koji je bio najbliži starcu, uhvatio ga je za ruku, ali tada su Atrokovi roditelji povukli svoga sina za ruku, ali on je čvrsto držao Vanosa, koji je bio razapet između dva dečaka, čvrsto ih držeći. Roditelji su vukli i Revsa i Vanosa, ali on se napinjao svom svojom detinjom snagom da ne ispusti ruku svoje braće, iako mu je to predstavljalo veliki napor. Starac je video kako se dečak pati i pustio je Revsovu ruku, tiho prozborivši: Vanos! Dečaci su, povučeni na jednu stranu, pali u naručje svojim roditeljima, plačući:

  • Deda, ne ostavljaj nas! Deda!

Drhteći, sa suzama u očima, starac ih je gledao dok su ih odvodili.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s