KOBILA

Bila je to lepa, crna kobila. Iako rođena u zatočeništvu, stalno je sanjala o slobodi, sanjala je kako trči širokim prostranstvima, sama, nošena vetrom, dok joj se griva vijorila oko ponosita čela. Grabila je beskrajem i trčala, njišteći od radosti, osećajući u sebi silinu snage koja kipti, željna oslobođenja. Trčala je, u vremenu početka i kraja, osećajući snagu života u sebi. Trčala bi tako sve do visoke stene, do ponora koji vodi do okeana, stajala bi na ivici, gubeći se u lepoti plavog prostranstva, morskog i nebeskog, širini prostora koja ju je privlačila, ali joj nije bila dostupna. S dubokim divljenjem i poštovanjem, okrenula bi se i nastavila da trči i trči, ka nekom drugom cilju, ka horizontu.

Toliko je puta sanjala taj san! Nije ga ni sanjala više, disala ga je svakim dahom, mislila svakom mišlju, želela svakom željom! Rođena u zatočeništvu, imala je srce slobodnog divljaka, željnog slobode, prostora, trčanja ka kraju sveta sve do izmaka snaga.

Skakutala je u štali, skakutala u dvorištu, u zatvorima svog života, nemirna, tražeći negde lek za svoju boljku. Skakutala je, trčkala, privukla pažnju svojim nemirom i pustili su je da se ponekad istrči po dvorištu, da umire njenu nemirnu krv. Puštali su je, ali kao da nije vredelo. Sve dok nije počela da se takmiči, dok nije počela da trči ka horizontu svom svojom brzinom, ali avaj! To nisu bila slobodna prostranstva! Taman kad bi se zaletela u zaboravu, poletela ka nekom cilju, odjednom bi se pred njom stvorila prepreka i ona bi shvatila da trči stazom čiji početak, širinu, dužinu i kraj određuju drugi. Propela bi se da bi se zaustavila, zapenjena i zbunjena. Neko vreme bi bila iscrpljena, slomljena, ali njena krv bi se uskoro uskovitlala i ona bi ponovo bila spremna za novu trku, za novi cilj. Trčala bi i taman kad bi se zaletela, kad bi osetila sreću, pred njom bi se pojavila prepreka koja bi joj onemogućila dalje kretanje i ona bi opet upotrebila svu svoju snagu da bi se zaustavila, da se ne povredi, i slomljena padala u slabost koja je svaki put trajala neznatno duže, samo delić sekunde. Ali to više nije bila ista kobila.

U očima njenim nestalo je nade, u očima njenim počeo je da se nazire očaj. Sve češće je ta lepa, borbena kobila stajala mirno, pogleda uprtog u daljinu, u prostranstva koja je već znala da nikada neće dostići, samo u svojim mislima, u svojim snovima. Srce je umiralo, duša je venula, a snaga kiptela u njoj. Trčala je ona i dalje, samo se više nije zaboravljala – nije zaneseno letela ka cilju i nije iznenađeno zastajala pred preprekama. Očekivala ih je.

Naravno da je to smanjilo njen učinak. Više nije bilo poletne snage i brzine vetra, više nije bilo neoborivog rekorda. Njene trke bivale su sve ređe, a njoj kao da to nije ni smetalo. Više se nije čulo nemirno udaranje kopita, bes kipteće snage koja je pretila da uništi nju samu u svojoj silini. Lažni trenuci sreće joj više nisu bili dovoljni.

A onda je došao trenutak. Osetila ga je. Nije se plašila. Njena poslednja trka. Više nije nestrpljivo čekala znak za početak, spremno ga je dočekala i krenula, letela je kao u svojim najboljim danima, bila je van sebe, ali kad je stigla do granice, nije usporila kako su pravila nalagala, nije čak ni prestrašeno zastala, već je spremno skočila, sručila se svom snagom na prepreku i nestala…

Beskrajnim prostranstvima obasjanim suncem, na krilima vetra, njišteći od radosti, jureći ka plavetnilu beskrajne lepote trčala je crna kobila.

12.2.2006.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s