LUDILO

Probudila se iz dubokog sna, ošamućena od napora jučerašnjeg dana. Sve ju je bolelo, kapci su joj bili teški. Ustala je iz kreveta stenjući. Kad je ugledala prvo lice na ulici dok je dizala roletne, mislila je da još uvek nije čestito progledala. Otišla je u kupatilo da se umije hladnom vodom i razbistri glavu. Trebalo je da uskoro krene, te je ponovo pogledala kroz prozor i otvorila vrata od terase kako bi osetila svežinu vazduha. Lica na ulici su bila čudna. Nije obraćala previše pažnje, ipak su to neznanci. Došla je na posao, u susret su joj išli ljudi koji su je pozdravljali, ali su im svima lica bila čudna, izobličena, cerila su se s ludačkim osmehom na licu, s očima punim zla, a iza njih su stajala mala stvorenja koja su otkrivala pohotu, mržnju, bes, toliko besa da ju je plašio. U glasovima, pokretima, odeći, prepoznavala je ljude, ali u njihovim licima su bile samo naznake onih koje je znala. Usta izopačena od žderanja, sa slinom koja curi niz zube i bradu, ogromne oči iz kojih su virili mali zeleni đavoli, nosnice raširena od besa i iskeženi zubi, lica koja se raspadaju od pomada. Svuda pored njih, na stolovima, u rukama, na podovima, stajale su maske. Kad se malo bolje zagledala, videla je da su to njihova lica, udešena, našminkana, poznata lepa lica koja su mrtva ležala okolo, potpuno odvojena od tela.

Išla je nemo, uplašeno, postepeno shvatajući da je to san i da je grozan i da želi da se probudi. Nije joj bio prvi put da sanja tako žive snove da ne zna šta je stvarnost, a šta fantazija. Ionako je uvek imala bujnu maštu, tako da je samo u strepnji, sa zebnjom u srcu čekala da se probudi. Proćiće, proćiće, proćiće, šaputala je sama sebi …

Dočekala je noć u svom ludom snu, odmah je legla i zaspala, iscrpljena od mentalnog i emocionalnog napora. Kad se probudila, bila je srećna – ah, san je gotov, konačno. Nasmešila se, osećala se čilo i okrepljeno. Kad je podigla roletne nikoga nije bilo na ulici. Dan je bio lep i radovala mu se. Otvorila je terasu i bilo je toplo.

Izašla je iz stana i prva osoba koju je srela ….

Prva osoba koju je srela ….

Prva osoba ….

Imala je lice od porcelana. Masku je nosio za pojasom.

Noćna mora se nastavila. Ceo dan je provela izbegavajući ljude, krijući se po hodnicima kad god bi čula korake. Stavila je sunčane naočare. Zezali su je da je imala burnu noć i ostavili su je na miru kad su videli koliko je neraspoložena, misleći da je mamurna.

Pobegla je kući što je pre mogla. Nije palila televizor, nije otvarala vrata. Srce joj je tuklo, sedela je u mraku i strahu. Od soptvenog ludila. Kako da kaže nekome? Kome? Šta ako je zatvore?

Sutradan nije bilo ništa bolje. Dani su prolazili. Počela je da dolazi zapuštena na posao, ljudi su je izbegavali, a ona im je bila zahvalna. Nije mogla da ih podnese. Izlazila bi noću, tada ih je bilo manje, ali su bili daleko ružniji. Spuštala bi pogled, lica skrivenog iza kragne, kačketa, sunčanih naočara koja je nosila i noću. Sama sa svojim ludilom, u neprestanom strahu i očaju.

Prestala je da odlazi na posao. Nije mogla više da podnese prizore koje bi tamo sretala.

Jednog dana je uletela u gužvu, bila je neka proslava, više nije znala šta se dešava, nije očekivala, i u toj masi je naletela na jednu ženu. Morala je da pogleda, jer joj ni u ruci ni za pojasom, nigde nije videla masku. Pogledala je i u njeno lice i bilo je čisto. Zurila je u nju, a žena joj se nasmešila, a onda je produžila dalje. Prvo ju je pratila pogledom, a onda je pošla za njom. Nije bila deo proslave, očigledno je ili živela ili radila u tom kraju. Bacila je pogled oko sebe, ludilo nije nestalo, ostali su i dalje imali izobličena lica i maske, samo je ta žena bila drugačija – da li nije imala masku ili njena jednostavno nije bila providna? Morala je da sazna. Tračak nade se pojavio u mraku njenog očaja.

Žena je odmakla u gužvi. Izgubila ju je iz vida. Bila je toliko očajna da je počela da plače nasred ulice, ali niko nije obraćao pažnju, ionako je bilo toliko ljudi i bilo je bučno.

Kad se smirila, odlučila je da čeka. Čekala je sutradan, čekala je dva dana, čekala je tri dana. Pila je vodu s fontane i jela ostatke koje bi našla u kanti, ali nije odlazila. Zagledala se u svako lice, u nadi da će neko biti drugačije, ali žene nije bilo. Od prizora oko nje bilo joj je muka, ali morala je da istraje. Četvrtog dana žena se pojavila, nasmešena, čista obraza, vesela, i kad je ugledala to lice, od sreće i iscrpljenosti je jednostavno pala na ulici.

Kad se probudila, nalazila se u čistom krevetu, oprana, u čistoj odeći. Pored kreveta je bila čaša vode i topao hleb. Želudac ju je zaboleo od gladi i sve je pojela. Bila je to uredna, čista sobica, skromna i jednostavna. Žena je ušla. Pomalo zabrinuta, ali smirena. Pitala ju je da li je dobro, da li treba nekoga da pozove, ali ona je samo odmahivala glavom i zurila u to čisto lice, dodirnula ju je lagano, bilo je pravo. Te oči su bile prave i osmeh, i sve na njoj je bilo pravo. Zurila je i zurila, dok se žena smešila.

Onda je počela da govori: „Pre nekog vremena, ne znam kada, jednog jutra sam se probudila ….“ Kad je završila priču, spustila je glavu i zaridala na grudima žene, spremna na to da je sada odvedu u ludnicu i da tamo živi zatvorena do kraja života kao životinja u kavezu… Plakala je dugo, a žena ju je milovala po licu i kosi, ljuljajući je kao malo dete dok nije ponovo zaspala.

Kad se probudila, prvo ju je obuzeo strah da je vezana u ludnici. Pogledala je, bila je u istoj prostoriji, slobodnih ruku i nogu. Bila je noć. Setivši se svega, pomislila je da iskoristi priliku i pobegne pre nego što joj neko naudi. Počela je tiho da se sprema, ali nedovoljno tiho. Vrata su se otvorila i žena je ušla. Nije bila sama. S njom je bio muškarac. Iznenadila se kad je videla da ni on nije imao masku, nego pravo lice. Gledao ju je ozbiljno, direktno u oči, a onda joj je prišao i zagrlio ju je. Prvo je bila zbunjena, htela je da se odmakne, ali on ju je držao čvrsto i nežno, pa se prepustila sigurnosti i toplini njegovog zagrljaja, a onda se odvojio od nje i izašao. Žena je ostala i rekla joj da se obuče, da treba da upozna nekoga. Obukla se, napola u strepnji, napola u nadi, malo smirenija i opuštenija, dok ju je žena čekala ispred poluodškrinutih vrata. Pošle su zajedno niz stepenište, povela ju je niz mračan hodnik do vrata ispod kojih je dopiralo svetlo, otvorila ih i pustila je da uđe.

U prostoriji je bilo desetak ljudi. Svi su bili ozbiljni i svi su imali lica. Niko nije nosio masku pored sebe. Uzdahnula je i otvorila usta od iznenađenja, a onda počela da plače, bez jecaja, bez glasa, suze su samo tekle. Svi su joj prišli i zagrlili je, jedan po jedan i svako ju je pomilovao po licu i nasmešio se. Onda su svi seli i ćutali neko vreme. Ona je prva prekinula ćutanje i ispričala svoju priču: „Jednog jutra sam se probudila i …“ Kad je završila, svi su se pogledali i neko vreme ćutali. Pogledi su se usmerili prema osobi koja joj je sedila s desne strane i ona je progovorila: „Jednog jutra sam se probudila …“ Sledeća osoba je nastavila, i priče su išle u krug, sve do osobe koja je sedela s njene leve strane, žene koju je srela na ulici.

Sve priče su bile iste, svi su imali isto iskustvo kao ona, svi su jednog dana progledali, užasnoti odvratnošću sveta oko sebe, na ivici ludila, izgubili su svoju porodicu, posao, prestavši da se brinu o sebi, krijući se od sveta, na rubu egzistencije, sasvim izgubljeni dok nisu sreli nekog iz njihovog kruga i onda našli svoje utočište, oazu u kojoj su bili sigurni, i u kojoj su mogli da sačuvaju zdrav razum, svoju egzistenciju. Svi su bili ozbiljni, tužni, ali smireni, pomireni sa svojom sudbinom.

Jedno pitanje je lebdelo na njenim usnama: „Kako možete da budete tako smireni? Videla sam te na ulici, bila si tako vesela, raspoložena, i nisi bila ni malo zbunjena time što si me videla?“ Obratila se ženi pored sebe. „U čemu je stvar?“ Duboko je uzdahnula i rekla: „Ja sam odabrala da ne vidim.“ Šokirana, pitala ju je: „Kako, molim?“ Žena je pognula glavu pomalo postiđeno: „Odabrala sam da ne vidim. Jedino tako mogu da budem srećna i normalna i da živim kao i drugi ljudi. Nisam mogla da podnesem.“ Još nekoliko prisutnih je klimnulo glavom. „Nikada? Kako je to moguće?“ Žena je odmahnula glavom: „Ne, nikada, sada sve vas vidim kakvi jeste. Vidim samo kad hoću, ali inače nosim koprenu.“ Neki su klimali spuštene glave, drugi odmahivali. Očigledno nisu svi bili usaglašeni. Muškarac koji ju je zagrlio gore u sobi joj je objasnio: „Našli smo način. Da ne bismo poludeli, koristimo nevidljivi veo, koprenu koju stavljamo preko očiju, kao neku vrstu zavoja. Kad je stavimo, vidimo sve onakve kakvi se predstavljaju i tada smo srećni i mirni. Neki to stalno koriste,“ dodao je prekorno, „neki samo po potrebi, kad se nađu na nekim opasnijim ili življim mestima, kad ne mogu da podnesu intenzitet slika koje vide. Neki su odlučili da nikada ne nose veo, to su oni najhrabriji i najsnažniji.“ Klimanje glavom svih prisutnih. Poštovanje prema snažnima, stid slabijih, ali iskrenost, bez glume, bez laži, bez pretvaranja. Zato su i imali prava lica, bili su svi ono što jesu, autentični, stvarni. Shvatila je da nije bila poenta u tome da su njihove maske bolje i jače, nego jednostavno u tome da su oni zaista bili ono što su predstavljali. I zato su bili tako retki. U celom gradu se do sada sakupilo njih desetak. Možda ima tu i tamo neka prinova kao što je ona. Možda neko još i ne sluti da pripada tom krugu, još nije stekao moć Vida. Zar ne bi trebalo biti uz njih, pratiti ih dok ne dosegnu svoje dno očaja?  „Ne, svako treba da sam pronađe svoj put. To će ga ojačati ili slomiti. Vid nije za svakoga.“ Uplašila se: „Zar sam to rekla naglas?“ Nasmešio se. „Nisi. Samo si tek početnik. Ne znaš da uz Vid ide i Sluh. To je sledeći nivo. Možeš da čuješ misli drugih ljudi, njihove namere, želje, planove. To je nepodnošljiva buka.“ Svi su tužno klimali glavom. „I šta sada?“ pomislila je, a oni su se nasmešili: „Brzo učiš.“ Čula je, a da se nijedna usta nisu pomerila. Odjednom je shvatila zašto su sve vreme ćutali. Komunicirali su mimo nje u toj prostoriji bez reči, polako je pripremajući na saznanja koja će je verovatno uzdrmati.

Sada sve zna. Nije luda. Drugačija je. Pripada krugu ljudi koji vide i čuju. Kako će sada da živi s time? „To moraš sama da odlučiš. Niko te ni na šta neće terati. Šta god da odlučiš, pomoćićemo ti. Čak i ako želiš da nikada više ne vidiš i ne čuješ, i to je moguće. Razmisli, pa odluči. Znaćemo.“ Ustali su jedan po jedan, prišli joj, zagrlili je i napustili prostoriju i kuću. Ostala je sa ženom koju je srela na ulici. I ona ju je zagrlila i pošla u svoju sobu. Ostala je sama, stajala tamo neko vreme, a onda otišla u svoju sobu na spratu. Zaspala je dubokim snom. Ujutro je rekla da želi da se vrati u svoj stan. Zapisala je adresu i broj telefona da se javi kad bude vreme.

Sad kad je znala u čemu je stvar, drugačije će posmatrati svet. Sada mora smireno da proceni šta želi: da vidi i hrabro živi, da se odrekne Vida ili da napravi kompromis? Za šta je u stanju? Šta može? Za šta ima snage?

8.04.2017.

Copyright © 2018 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s