KRASTE

Naravno da je sve započelo jednog jutra. Uvek se plašila buđenja posle svojih snova. Svakog jutra se budila sa strepnjom – šta li će se danas desiti? Tog jutra se probudila sva u krastama. Bile su ogromne, tvrde, nabubrele. Bile su joj svuda po telu i po licu. Svrbele su je i svaki pokret je bio bolan. Pokušala je da ustane, ali nije mogla. Pozvala je pomoć. Vrlo pažljivo i nežno su je preneli na nosila pa u bolnicu. Lekari i pomoćno osoblje ju je pregledavalo, pipalo, bolo, ali niko joj ništa nije govorio. Svi su gledali zbunjeno i odmahivali glavom. Niko nije znao uzrok, niko nije znao lek. Dani su prolazili, nove kraste su nicale, a stare su se palile od ležanja i neprijatnog tretmana. Suze su joj se slivale niz obraze i pekle joj žive rane, ali nije mogla da ih zaustavi. Plakala je od straha i sažaljenja nad samom sobom, zbog toga što ju je snašlo, zbog toga šta je čeka, zbog prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Mrzela je svakoga i zavidela svima oko sebe koji su je videli tako bespomoćnu, tako ružnu i jadnu, koji nisu imali tih problema i kojima je život bio lep i lak. Iz njene perspektive. Onda je prestala da plače. Samo je bila besna i ogorčena, gruba i bezobrazna, a kraste su je još više bolele. Želela je da je ostave na miru, ali od toga joj nije bilo lakše.

Jednog dana je na vrata bolničke sobe provirila devojčica, videla je i počela da se smeje. Ona se besno obrecnula: „Šta se ti tamo smeješ? Beži.“ Devojčica ju je pogledala krupnim očima i rekla: „Pa kad si smešna.“ Bila je donekle zbunjena i razoružana iskrenim odgovorom i pogledom deteta, ali nije htela da se odrekne svog besa: „Videla bi ti da si na mom mestu. Sram te bilo.“ Devojčica se uozbiljila: „Pa, ja bih volela da sam na tvom mestu.“ Pogledala je dete zaprepaštena i spremna da joj besno odgovori, ali samo je uspela da kaže, grubo, ali ne koliko je nameravala: „Da li ti to mene zezaš? Ko bi normalan to poželeo?“ Devojčica ju je pogledala i samo upitala: „Da li se od toga umire?“ Zamislila se i shvatila suštinu: Život joj je trenutno bio grozan i bolan, ali ne, niko nije rekao da će od toga da umre. Pogledala je dete i videla ono što do tada – fokusirana na sebe i svoj bol – nije primećivala: bolničku odeću i kapu koja je pokrivala ćelavu glavu. Svet joj se zavrteo u glavi, srce joj se steglo i oči zasuzile. Bilo ju je tako stid kad je gledala to malo dete i samo je rekla: „U pravu si. Smešna sam. Zaista sam smešna.“

Kad je ostala sama, shvatila je koliko se nerazumno ponašala, koliko nije sarađivala. Koliko je uživala da se valja u blatu svoje tuge i bede, mučivši i sebe i druge oko sebe. Postala je ljubaznija prema osoblju i prema posetiocima. Svi su se iznenadili, uzvratili su još većom ljubaznošću i kao da su rane počele manje da bole.

Dok je ležala sama, prisiljena da misli, ali ne više zaslepljena besom i mržnjom prema sebi i celom svetu, počela je da se priseća sebe kao deteta. Bila je radosna, imala je snove, smejala se i igrala, uživala u svakom danu. Zapitala se gde ga je i kada izgubila, to dete u sebi. Koji je to bio trenutak? Prvog povređivanja? Prvog razočarenja? Prve laži i prevare? Koliko ih je bilo posle toga? Koliko puta je povredila sebe? Koliko ljudi ju je povredilo zato što im je dozvolila? Dok je razmišljala o tome, rane su je bolele još više i zvala je sestre da joj daju lek protiv bolova. Nije mogla da ih podnese. Neke su kraste čak i prokrvarile i mešavina sluzi, gnoja i krvi bi potekla iz njih. Užasno je zaudaralo. Sestre su s maskama na licu čistile rane. Bilo ju je sramota i bilo joj je neprijatno, ali bila im je i zahvalna, trudila se da bude strpljiva. Bile su tu da joj pomognu.

Kad se bol smirila, pustila je suze da teku. Plakala je nad sobom, svojim životom, nad detetom koje je bila, nad nevinošću devojke i ljubavlju koju je imala i koju je izgubila. Nekada je volela sve. I ljude i život, i sebe i sve što je bilo oko nje. Dok je razmišljala o tome, kao da se pojavilo svetlo u njenoj tami i preplavilo ju je. Osetila je toplinu i nasmešila se. Želela je da ponovo bude takva.

Kad god je bila sama, mislima je dozivala onu drugu sebe koja je nekoć bila. Počela je da u mislima peva, igra, crta, piše, da leti i da pliva, da putuje, da bude ono što je oduvek sanjala da će biti. Dok je tako sanjarila, smešila se, duša i telo bi se smirivali i osećala se bolje. Kad su ljudi bili tu, pustila ih je da pričaju, slušala ih, bila strpljiva i nežna i oni su nastojali da joj olakšaju bol. Taj odnos je bio kao tihi blagi vetar koji je duvao preko njenih rana i hladio ih.

Jednog dana je došao on. Čim ga je videla na vratima, počela je da urliče. Sve rane na telu su joj se upalila i počela je da viče od užasnog bola. Sestre su odmah dotrčale, odgurnule su ga, i dale joj veliku dozu lekova od kojih je zaspala. Rane su ponovo krvarile.

Kad se probudila, nije bio tu. Samo je cveće bilo pored nje, ali zamolila je sestru da ga odnesu, nije mogla da podnese ni prizor tog cveća. Bila je tužna i razočarana. Mislila je da joj je bolje, da će možda moći da živi bez bola, da će možda i rane zaceliti, krenulo je na bolje. Šta se desilo? Staro osećanje besa se vratilo, a s njim i bolne rane. Stisla je zube, ali jedan tračak svetlosti u umu, jedan glas ju je podsećao na pravi put. Mora da prestane s time. Počela je duboko da diše, nastojala je da se sabere, gutala je pljuvačku, stiskala pesnice, ali samo ju je više bolelo. Neko vreme kao da je uživala u tome, pustila da bol raste i obuzima joj celo telo, dok se sva nije pretvorila u goruću bol. Uradila je to sebi nekoliko puta, a onda je pala u san od bola i umora.

Celo telo joj je bridelo, ali na drugačiji način. Bio je to osećaj umora kao posle fizičkog napora, kada se celo telo oseća na dobar način. Onda je, kad je ostala sama, počela da misli na njega. Setila se kako su se upoznali, setila se koliko im je bilo lepo zajedno, svih prijatnih trenutaka i telo joj je bilo smireno. Izbegavala je sva negativna sećanja, pokušala je da se koncentriše na ono što je bilo pozitivno. Nastojala je da razmišlja o svim lepim gestovima, o svim lepim postupcima i rečima. Pokušala je da shvati sve što se desilo, i da posmatra njihov odnos iz njegove perspektive, koliko god je bilo bolno posmatrati sebe drugim očima. Shvatila je da je za njegovo povređivanje bila kriva koliko i on. Iako joj je to nanelo ogroman bol i srce joj se steglo od tuge, bes i mržnja su nestali. Bolelo je, ali drugačije.

Iznenadila se kada joj je lekar sutradan rekao, zbunjen i radostan, da su neke rane počele da se povlače. I sestre su se radovale, i njeni članovi porodice. I ona sama se radovala. Kad je ostala sama, plakala je od sreće, od čiste nade. I konačno, konačno je shvatila: isceljenje je u njenim rukama.

Krenula je u prošlost, u svaku traumu svog života. Svaku je proživela do kraja, obnovila bol i tugu, a onda je shvatila, oprostila svima koji su učestvovali, a i sebi. Jedna po jedna, rane su se sušile, nestajale. Bilo je dana kad neke traume nije mogla lako savladati, kad bi joj se preostale rane upalile, ponekada i zagnojile i pukle od jeda i besa, ali nove nisu nicale. Trajalo je dugo, nije bilo lako. Nekada joj je trebala pomoć porodice i prijatelja da neke traume ponovo proživi, da ih razume. Bilo je nekada bolno i za njih, ali morala je. Znala je da je to jedini način. Rane su se palile, gnojile, sušile i nestajale.

Kad je bilo jasno da je na putu oporavka, pustili su je kući, s lekovima za koje su bili ubeđeni da su joj konačno pomogli. Zahvalno ih je primila, nije ih razuveravala, otišla je srećna, čuvajući svoju tajnu. Bila je puštena na kućno lečenje. Imala je pomoć koja je povremeno dolazila, kao i porodica i prijatelji. Uglavnom je ipak bila sama. Bila je zahvalna za njihovo društvo i pomoć isto koliko i za samoću. Razmišljala je i dalje, zacelivala je i dalje svoje rane, ali je počela da postaje ono što je bila i živi ono što je trebalo da živi. Počela je da radi ono što je ispunjava radošću. Kad god bi počela da negativno misli o sebi i drugima, da se hrani besom i mržnjom, rane bi joj se upalile, a koža bi joj zabridela – kao znak upozorenja. Prvi put nakon mnogo meseci postala je zahvalna za sve te rane, za to upozorenje koje je joj je život poslao. Potpuno svesna u kojoj meri su joj um, duša i telo jedno, ona je bila zahvalna na tom alarmu koji je će je uvek vraćati na pravi put, da živi svoj život kako je odavno trebalo, da bude ono što je zahtevao prirodni razvoj njenog bića i ličnosti, da nastavi tamo gde je stala kad je prvi put odustala od ljubavi u ime mržnje i besa. Nit jeste prekinuta na dug niz godina, ali ne sasvim, i dobila je drugu šansu. Setila se devojčice iz bolnice s ljubavlju i zahvalnošću. Nikada je neće zaboraviti. Njena nit je prekinuta, ali je njoj pomogla da pronađe svoju i da nastavi da živi.

Ponovo je izašla među ljude. Rane su se skoro sasvim povukle. Na pojedinim mestima su ostali ožiljci, vidljivi samo njoj, mogla je da ih lako pokrije odećom. Bilo je dobro što su ostali. Podsećali su je svakog dana da ne krene ponovo stranputicom, da vodi računa, da čisti svoje misli, svoju dušu i svoje telo, da negativnost ponovo ne uraste u nju.

Sretala ih je. Sretala je sve te ljude koji su postali rane u njenoj svesti. Neke je srela slučajno, neke je sama potražila, posmatrala ih iz daljine, ili im prišla i porazgovarala s njima. Nekada je to bilo moguće, nekada nije. Nije silila ni sebe ni druge na nešto što nije bilo prirodno ili moguće. Pustila je. Na trenutak bi joj koža zabridela, ali uglavnom je bila mirna. Ponegde je ostao neki crni trunčić u njenom srcu, ali mu ne bi dozvilila da raste, da je ponovo obuzme.

Sedela je u parku na klupi, uživala na Suncu i vetru. Svet je bio isti kao pre, a opet drugačiji. Ne zato što se nešto promenilo u svetu, već zato što se nešto promenilo u njoj. Udahnula je duboko i nasmešila se. Ustala je i krenula dalje, u svoj život. Živa je i zdrava, i ima priliku da bude i proživi ono što je želela. Samo ona. Više nikada neće dozvoliti da joj život usmeravaju postupci, misli i osećanja drugih, da uđu u nju i ugnezde se u njeno biće kao otrovne supstance koje se šire i zacrnjuju čitav njen život. Odlučila je da isplete mrežu od zlatnih niti oko svog bića i da propušta samo onoliko koliko je neophodno da bi duša disala i razmenjivala radost i sreću s drugima. Filter za otrovnu prašinu mora da postoji. Nije to oklop. Oklop je imala ranije, a svaki oklop ima pukotine kroz koje se zlo provlači, a ne može da izađe, ostaje unutra, u sigurnosti oklopa. Kroz mrežicu zlatnih niti je ponešto moglo da se provuće, ali i da izađe, poroznost je funkcionisala u oba smera i shvatila je da je to daleko bezbednije. Nekada se smejala sama sebi i svojim zabludama. Bilo je dete u pravu: Zaista je smešna. 

13.04.2017.

Copyright © 2018 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

2 thoughts on “KRASTE

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s