UMIRUĆI CVET

I

Bio jednom davno jedan neobičan svet u kojem su živeli ljudi koji su svojevoljno ulazili u kaveze i zaključavali se u njih, iznutra, svakoga dana, kad god su mogli, što duže i češće. Ukrašavali su svoje kaveze, provodili dane i noći u njima, venuli i gasili se, bledi i bolesni, ali ih uprkos tome nikada nisu napuštali. Vremenom to više nije ni bio samo njihov izbor, već je postala obaveza, normalno, očekivano ponašanje. Ceo svet je bio zakrčen kavezima, ljudi su gradili puteve od jednog do drugog, leteli su iznad njih, stalno u žurbi da se vrate u kavez, stalno u strahu da ne budu previše dugo van njega. Predeli gde nije bilo kaveza bili su daleki, strašni, zabranjeni i zaboravljeni, kao neki tuđi, nepoznat i opasan s

U takvom svetu se zatekao Silvan, čudak, otpadnik, bolestan čovek, čovek koji je voleo prirodu, stajao na ulici i s osmehom posmatrao nebo, bele i sive oblake; čovek koji je ustajao rano ujutro da bi stigao na kraj grada i gledao izlazak sunca; čovek koji je lutao poljanama i vraćao se kasno noću u kavez, cipela prljavih od zemlje, s lišćem u kosi i travom na odeći, čovek koji je zanesenjački hodao ulicama, ne gledajući nikoga i ne interesujući se ni za šta. Taj čovek nije bio produktivan. Nije ga interesovao kavez ni jurnjava betonskim putevima. Taj čovek nije doprinosio zajednici i ugrožavao je sav normalan svet i njihov način života. Taj čovek je bio opasan.

Jednog dana ljudi su pozvali Silvana u veliki kavez u centru grada i rekli mu svoje mišljenje. Silvan je zbunjeno gledao u njih, jedva je shvatao o čemu govore, zapanjen i uplašen. On nikada ne bi nikoga povredio, on je svakome i svemu želeo dobro, kako je mogao njih toliko da povredi i to time što je voleo izlazak sunca, nebo i oblake, travu i cveće? Kako je to moguće?

Silvan je odlučio da više ne plaši ljude i da živi kao i svi drugi. Počeo je da provodi dane u kavezu, zaboravio je kako izgledaju trava i cveće. Nebo je za njega bilo samo izvor više ili manje svetla, a izlasci sunca postali su samo početak novog dana, novih obaveza i ništa više. Silvan je postao normalan čovek i svi su bili zadovoljni njime. Bio je jedan od njih, bleda senka sebe samog, siva lica, staklenih očiju, suv i bled, kao i oni, jedna od mnogobrojnih beživotnih prilika velikog grada…

II

Jednoga dana Silvan se trgnuo, uplašio, zaprepastio i počeo da plače, tresao se od plača i nije mogao da se zaustavi! Ugledao je cvet! Lepi, crveni, veliki cvet, najlepši cvet koji je ikada video! Cvet u sivome gradu!? Silvan je mislio da sanja, bio je tako tužan što nije uspeo da postane normalan kao i svi drugi, što ga proganja njegov prošli život, njegovi snovi o cveću. Bio je tužan što će opet da povređuje druge ljude i što je tako beskrajno nesrećan i tužan, koliko god da se trudi.

Ali Silvan nije sanjao. Kad je prestao da plače, shvatio je da cvet ne nestaje kao što to u snovima obično biva. Cvet je stajao pred njim i gledao ga. Kad se Silvan malo smirio, shvatio je da cvet ne stoji i ne gleda ga, nego da pred njim stoji devojčica, gleda ga svojim kao različak plavim očima i u ruci drži predivan crveni cvet u zemljanoj posudi. Plava kosa žitnih polja padala je preko tih očiju, a Silvan je zbunjen stajao dok ga nije trgnuo glas:

  • Zašto plačeš? – Tek je tada Silvan shvatio da ne sanja.
  • Tvoj cvet. Nikada nisam video tako lep cvet. – Devojčica ga je radosno pogledala.
  • Stvarno ti se sviđa? To je moj omiljeni cvet. – A onda se rastužila.
  • To je jedini cvet koji sam mogla da ponesem od kuće. Ništa više nisam mogla da uzmem sa sobom, ni psa, ni zečeve, ni patke. Sve smo ostavili u staroj kući…
  • Zašto?
  • Mama i tata se više ne vole. Prodali su staru kuću i ja sam morala s mamom u grad. Mogla sam samo da ponesem svoj cvet. I ništa više. Ima li u gradu cveća i životinja?
  • Nema.
  • Baš ni jedne?
  • U stvari, sada ima jedan cvet.
  • Jedan cvet u celom gradu!?
  • Jedan cvet u celom gradu.
  • Kakav je to grad!?

Na ovo pitanje Silvan nije dao odgovor, jer ga nije znao. Kakav je to grad, zaista? Oboje su ćutali, svako zadubljen u svoje misli.

  • Kako se zoveš, devojčice?
  • Smilja – Silvan se nasmešio: divlji, poljski cvet.
  • Znači, dva su cveta u gradu – Smilja je još bila duboko u mislima.
  • Zašto ti nemaš cvet?
  • Ne znam. Uvek sam išao van grada da gledam cveće, ali nikad nisam poneo ni jedan sa sobom. Valjda sam mislio da cveće ne može da živi u gradu. Smilja ga je uplašeno pogledala i jače prigrlila svoj cvet.
  • Ne može? Da li to znači da će moj cvet da umre?
  • Ne znam. Ako budeš brinula o njemu, možda neće. – Bilo mu je žao što je uplašio dete, ali je već bilo kasno. Zaboravio je da je ona samo dete, ne njegovo drugo, zarobljeno ja. Ona je bila stvarna, ne utvara njegovog zbunjenog uma.
  • Moram da idem. Mama će me tražiti.

III

Sutradan, kad se vraćao u svoj kavez, devojčica ga je čekala.

  • Da te pitam, zašto ovde nema sunca?
  • Ima, ali ne može da se vidi od visokih zgrada.
  • Zašto ljudi u gradu imaju tako visoke zgrade?
  • Da bi više njih moglo da stane.
  • Jesu li ljudi u gradu pojeli sve ptice i životinje?
  • Ne znam. Valjda jesu.
  • Pa šta sada jedu?
  • Smrznutu hranu pakovanu u kutije, greju je i jedu.
  • Ima ukus kao plastika. Mama to pravi. – Na trenutak je ćutala, opet se duboko zamislivši.
  • Gde ti je cvet?
  • Stavila sam ga na prozor. Nadala sam se da će tamo imati više sunca i da će se manje plašiti buke.
  • Koje buke?
  • Zar ne čuješ? – upita ga Smilja iznenađeno.  – Slušaj!

Silvan je oslušnuo i iznenadio se: svuda oko njih je bila nesnošljiva buka vozila, glasova, raznih mašina. Kako je bilo moguće da to ne čuje? Zar je toliko otupio na svet oko sebe da ni ne zna šta se dešava? Zaista, kao da je živeo u snu dok ga ova devojčica nije probudila. Pogledao je u njeno malo zamišljeno lice i setio se mira i tišine poljana van grada. Nije to bila potpuna tišina, ali umirujući zvuci prirode bili su uvek melem za njegovu dušu. Da, melem. Melem za ranu. Je li rana zarasla ili je samo naučio da živi s njom? Ni sam nije znao.

  • Čujem. Valjda sam navikao.
  • Kako neko može da se navikne na ovo? Misliš da ću ja uspeti?
  • Ne znam. Zaista ne znam. – Devojčica je opet spustila pogled i zamislila se.
  • Kako se ti zoveš ?
  • Silvan.
  • Silvan. Kakvo je to ime?
  • Latinsko.
  • Šta je to ?
  • Jedan stari jezik koji je danas izumro.
  • I jezici umiru ?
  • Da, Smiljo, i jezici umiru.
  • Kakav je ovo svet? – upitala je Smilja uplašeno.
  • Ne znam, Smiljo, zaista ne znam.
  • Šta znači tvoje ime na tom mrtvom jeziku?
  • Šuma.
  • Šuma! – ozari se devojčica, – znači postoji cela šuma u gradu! – i zapljeska rukama. Silvan se nasmeši. Nikada nije tako razmišljao. Odjednom mu se njegovo ime dopalo.
  • Sviđa mi se tvoje ime! Nije čudno što je tvoje lice jedino normalno u ovom gradu.

Jedino normalno!? Ja, jedini normalan u gradu!? zapitao se Silvan. Da li je moguće? Ko je u pravu? Svi ljudi ovog velikog grada ili jedna mala devojčica iz drugoga sveta? Da li je moguće da je on jedini normalan, a da su svi ostali ludi? Samo on i Smilja su normalni? Zabavljala ga je ta pomisao. Odjednom mu nije bilo toliko važno šta kažu svi drugi. Bilo mu je važnije šta misli mala Smilja.

IV

Nekoliko dana kasnije, opet ga je čekala pred kavezom. Bila je zabrinuta.

  • Moj cvet vene. Umreće u ovom gradu. Nema sunca.- Silvan se prepao. Devojčica je bila bleda i mršava.
  • Hoćeš li da sutra odemo na jedno mesto gde ima sunca. – Smiljino lice se ozarilo. Klimnula je glavom, puna očekivanja.
  • Sačekaj me sutra rano, dok još bude mrak i odvešću te.

Rano ujutro, Smilja je bila pred zgradom, držeći cvet u rukama, nestrpljiva. Silvan ju je poveo na kraj grada, da zajedno gledaju izlazak sunca. Držali su se za ruku i uživali u lepoti i sjaju, dok je sunce grejalo njihovu dušu i telo. Silvanu su oči bile pune suza, toliko su mu nedostajali njegovi jutarnji pozdravi suncu. Osećao se tako slobodnim i srećnim, kako dugo nije bio i bio je beskrajno zahvalan toj devojčici koja ga je izbavila iz kaveza, bar na trenutak.

Vratili su se kasno poslepodne, cipela prljavih od zemlje, s lišćem u kosi i travom na odeći. Ljudi su se prepali i ukočili kad su ih videli, ali njih dvoje su ponosito šetali gradom, kao da nikoga nema, smešili se, a oči su im sijale.

Sutradan ju je čekao u zoru da ponovo pođu da gledaju izlazak sunca, ali Smilja nije došla. Nije došla ni sledeći dan. Silvan se snuždio i vratio svom starom životu. Bez Smilje i njenog cveta nije bilo svrhe ponovo započinjati život otpadnika. Vratio se normalnom životu.

Jedan dan, Smilja ga je opet čekala ispred zgrade :

  • Mama mi ne dozvoljava da idem s tobom. Ne smem ni da razgovaram s tobom, ali morala sam da ti kažem. Mom cvetu je otpala latica!

Pogledala ga je s užasom u očima, na rubu plača, očekujući od njega rešenje, spas, nešto, ali Silvan nije znao šta da kaže. Tada je iz zgrade dotrčala žena i uhvatila Smilju za ruku i odvela je bez reči. Smilja se osvrtala s pogledom u očima od kojeg je Silvana hvatao strah. Šta je mogao da uradi?

V

Prošle su nedelje, a Silvan nije video Smilju. Jednog dana ispred zgrade ga nije čekala ona, već njena majka, sva uplakana.

  • Smilja želi da vas vidi.

Pošao je sa ženom u njihov stan. Pored prozora u njenoj sobi, stajala je saksija s potpuno uvelim cvetom, a u krevetu je, bleda i bolesna, ležala Smilja.

  • Silvane, moj cvet je umro.
  • Vidim. Žao mi je, Smiljo.
  • Nije imao dovoljno sunca. Silvane, vodi me da vidim sunce, molim te.

Silvan je pogledao majku, a ona se samo okrenula i zaridala. Uzeo je devojčicu u ruke, zapanjen koliko je lagana i izneo je iz zgrade. Smilja ga je zagrlila i zatvorila oči. Vodio ju je kroz betonske tunele mrtvog grada, a njena majka je išla za njima, tiho jecajući. Stigli su na kraj grada, tamo gde sunce zalazi i gde počinju livade i šume, gde umesto buke mašina i vozila zuje pčele i šušti lišće i Smilja se smejala! Njeno bledo, mršavo lice ozarilo se od sreće, a Silvan je plakao, plakao kao i kad ju je prvi put video.

Tad ju je video poslednji put.

Silvan se više nikada nije vratio u grad. Nikome nije nedostajao. Bili su zadovoljni što nije više bilo nikoga da ometa njihov način života, nikoga ko nije normalan i zbog koga moraju da brinu. Ubrzo su ga i zaboravili, jer nije bilo baš ničega da ih podseća na njega.

29.8.2005.

Copyright © 2018 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s