PAKAO DUŠE

Ustajala je svakog jutra pre zore. Nekoliko prvih sati svakog dana je posvećivala svojim obavezama, a onda bi započela ludnica – odlazak u prodavnicu, pripremanje doručka, buđenje i spremanje dece za školu. Napuštala bi stan preslišavajući se, kako bi bila sigurna da nije nešto zaboravila. Posle posla je žurila da se pobrine za sitnice u gradu, zatim za decu i ručak, za domaće zadatke, i kad bi došlo veče nije imala snage ni za šta, samo da zuri u televiziju i jedva zna šta gleda. Nije imala ni volje ni želje da se posveti mužu koji je bio isto tako bezvoljan i umoran i nimalo spreman da pomogne s decom ili stanom. Iz dana u dan postajala je sve nervoznija, nesrećnija, bešnja, grublja. Bila je nesrećna.

Jednog dana je s porodicom otišla na vašar. Dok su muž i deca bili na vrteški, ona je tumarala sama, potpuno odsutna mislima, daveći se u svom ogorčenju. Nešto ju je privuklo ka jednom šatoru i ušla je. U njemu se nalazio niz ogromnih ogledala, ali nije bilo nikoga. Prišla je jednom ogledalu i dodirnula ga. Iznenadila se kad nije naišla na čvrstu podlogu, već joj je ruka prošla kroz staklo. Bez razmišljanja je zakoračila i nestala.

Našla se u velikom stanu. Bio je lepo uređen, svetao i mnogo joj se dopadao – bio je baš onakav kakav je oduvek želela. Odjednom je videla kako iz spavaće sobe izlazi žena koja je strašno ličila na nju. Bila je mršavija, doteranija, ali to je bila ona, onakva kako je ona želela da izgleda. Ustuknula je, ali žena je nije videla. Nastavila je da je prati kroz stan i to je činila celog tog i sledećeg dana. Njena druga verzija bila je slobodna, sama, živela je kako je želela, radila je šta je želela, ali ni ona nije bila srećna. Nekada bi sedela sama u svom stanu, pila vino i plakala. Nije mogla da joj čita misli niti da zna šta je muči, ali je znala da je tužna.

Kad je provela nekoliko dana s njom, shvatila je da taj život nije ono što je zamišljala. Utonula u misli zaputila se do vašarišta i ušla u šator s ogledalima. Prošla je kroz portal, ali se iznenadila kad se nije našla kod kuće već je otišla u novi svet.

U trećem svetu našla je svoju dvojnicu kao udatu i uspešnu žena bez dece. Ostvarila je svoj potencijal, živela je život punim plućima, često se smejući i uživajući u ljubavi sa svojim mužem. Obožavao ju je i bili su zaista srećan par. Međutim, kad bi on bio na putu, ona bi sedela sama, pila vino i plakala.

Uznemirena tim prizorom, ponovo je požurila na vašarište, uplašena da se ni ovaj put neće vratiti kući. Bila je u pravu, ogledalo ju je odvelo u novi, četvrti svet.

U ovom svetu je srela svoju dvojnicu koja je bila samohrana majka. Imala je mnogo obaveza, ali joj nijedan muškarac nije dodatno niti otežavao niti pomagao. Bila je užasno iscrpljena i sve vreme je osećala krivicu prema deci jer im ne pruža dovoljno. I ona bi ponekada uveče, kad bi deca spavala, sedela sama, pila vino i plakala.

Otrčala je do šatora, prestravljena, i ponovo ušla u ogledalo bez razmišljanja, moleći se da se vrati kući. Međutim, ni ovaj put joj želja nije bila uslišena. Naprotiv, postalo je još gore. Peti svet je bio svet užasa. 

Našla se u mračnom, pustom prostoru u kojem je sve bilo mrtvo, drveće je bilo suvo, bez lista i cveta, nije bilo ni trave, ni životinja, već samo gola, spaljena zemlja. Nebom su jurili oblaci, i shvatila je da je vreme ubrzano, jer koža joj se menjala i starila iz trena u tren. U vazduhu se osetio miris truleži, čulo se jezivo hučanje vetra koje je zvučalo kao plač očajnih duša. Ugledala je bledu verziju sebe kako joj prilazi, suva, tanka, mršava, potpuno slomljena. Prišla joj je i obratila joj se: „Šta je tvoja strast?“ Ćutala je i gledala ukočena, uplašena, nesposobna da misli, da se pomeri, širom otvorenih očiju i usta. „Ne znam.“ Prošaputala je. „Onda ćeš zauvek ostati ovde.“ Obuzeo ju je očaj. „Ne!!“ Prilika ju je hladno pogledala i ponovo postavila isto pitanje: „Koja je tvoja strast?“ Isti odgovor izgovoren šapatom: „Ne znam!!!“ Prilika ju je tužno pogledala i okrenula se. Prestravljena, zatvorila je oči i zavirila duboko u svoje srce, potražila ono što ostaje kad sve nestane, i ljudi i njen život, kad ostane samo ona sama u pustoši, ono što joj pomaže da ne potone u očaj i duboku tamu, i našla svoju strast, svoje svetlo. Srce joj je zaigralo i nasmešila se. Otvorila je oči i zaustila da odgovori, ali iznenađena prizorom oko sebe ostala je nema: svet je procvetao, zazeleneo, a prilika pred njom više nije bila bleda i ispijena, već se smešila sa sjajem u očima. Oblaci su usporili, koža joj se podmladila, suze radosti tekle su obema niz vrele obraze. „Idi kući i ne zaboravi. Dok god u tebi gori tvoje svetlo, bićeš živa. Kad ga ugasiš, duša će ti biti uvela kao ova pusta zemlja. Šta god radila, kako god živela, ništa je neće oživeti.“

12.06.2018.

Copyright © 2018 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s